Kad smo gradili gvozdeni put, srpskoindijanski prevod za železnice, u parlamentu nisu sedeli oni koji su za železnice i oni koji su protiv, i koji su za ili protiv bili po svojoj slobodnoj volji; sedeli su plaćenici Beča, Petrograda, Berlina i drugih evropskih prestolnica, zainteresovanih za transbalkansku prugu. Pri svakom ugovaranju liferacije oružja, ljudi su bili Škodini, Cresso-Sneiderovi, Armstrongovi, Erhardovi, Kruppovi. Između dva rata, Austriju je zamenila Nemačka, a na sceni se pojavila Francuska kojoj smo dugovali zahvalnost, i Britanija kojoj osim ravnodušnosti ništa nismo bili dužni. Pred sam rat, koji je od mene, imućnog sina sa izgledom na nasleđe, načinio oca-besednika kome potomstvo treba da plaća dugove, ljudi su bili osovinski ili saveznički, osim komunista koji su istrajno ostajali ruski. Stanje se produžilo i kroz rat da procveta posle onoga što su jedni nazivali oslobođenjem a drugi najvećom nacionalnom katastrofom posle Kosova. U vreme moje mladosti, svi su reakcioneri, u koje sam s oduševljenjem i ja spadao, radili za jednu ili više stranih sila, od kojih je, zbog Unrinih paketa, žvakaćih guma, džeza i eventualno demokratije, najomiljenija bila Amerika. Komunisti su i dalje ponosno radili za Ruse te smo ih zvali ruskim najamnicima, a oni nas anglo-američkim plaćenicima.
Tradicija sumnje u tuđe motive, u tuđi razum, u tuđe poštenje odlika je našeg karaktera. Ona pokazuje koliko nemamo poverenja u same sebe. Ko hronično gaji nepoverenje u druge, mogao ga je steći samo iskustvom. Kako svaki čovek o sebi najviše zna i sebe najbolje poznaje, biće da je ta ružna samospoznaja osnova nazora po kojima su svi ljudi hulje. Ili da nisu samo dok se ne otkrije da jesu.
Iz knjige Nova pisma iz tuđine
