Međutim, ne mislim da je nužno da ovi prizori, zato što se ne javljaju kao sećanja, moraju biti fantazije. Meni se čini da potpuno isti značaj kao i sećanje ima to što njih - kao u našem slučaju - zamenjuju snovi, čija analiza redovno vodi natrag do istog prizora i koji neumornim preuređivanjem reprodukuju svaki deo njenog sadržaja. Sanjanje je isto tako jedna vrsta sećanja, mada pod uslovima koji važe za noć i za formiranje sna. Upravo ovim ponavljanjem kroz snove objašnjavam činjenicu da je pacijent malo po malo došao do sigurnog uverenja u realnost ovih praprizora, jednog uverenja koje ni malo nije zaostajalo za onim koje se zasniva na sećanju.
Naravno, protivnici ne moraju da pred ovim argumentima ustuknu kao da je njihova borba osuđena na neuspeh. Poznato je da se snovima može upravljati. A osećanje uverenosti kod analizirane osobe može biti rezultat sugestije kojoj se još uvek pripisuje uloga u igri sila koje deluju u analitičkom tretmanu. Psihoterapeut staroga kova sugerisao bi svom pacijentu da je zdrav, da je savladao svoje smetnje i sl.; a psihoanalitčar, da je kao dete doživeo to i to, čega sada mora da se priseti ne bi li ozdravio. U tome bi bila razlika između njih dvojice.
Iz dela Čovek vuk
