Umor se nalazi na kraju postupaka mahinalnog nesvesnog života, ali upravo s njim i započinje kretanje svesti. On svest budi i podstiče njen dalji rad. Nastavak - to je nesvesno vraćanje u lanac života, ili konačno buđenje. Na kraju buđenja, s vremenom, dolazi i posledica: samoubistvo ili oporavak. Sam po sebi umor ima nečega gadnog. Ovde, međutim, moram da zaključim da je on dobar. Jer sve započinje sa svešću i sve vredi samo zahvaljujući njoj. Ova zapažanja nemaju ničeg originalnog. Ali su očigledna: to je dovoljno za neko vreme, za priliku jednog sažetog istraživanja porekla apsurda. Jednostavna "briga" je u začetku svega.

Na isti način, vreme nas nosi i tokom svih životnih dana bez sjaja. Ali uvek dođe trenutak kada i vreme treba da se ponese. Mi živimo od budućnosti: "sutra", "kasnije", "kada budeš u prilici", "s vremenom ćeš shvatiti". Ove nelogičnosti su zadivljujuće, jer se na kraju radi o samoj smrti. Međutim, ipak dođe dan kad čovek utvrdi ili kaže da mu je trideset godina. Na taj način on potvrđuje svoju mladost. Ali, istovremeno, on se postavlja u odnos prema vremenu i u njemu zauzima svoje sopstveno mesto. Priznaje da se nalazi u jednoj tački krivulje koju treba da pređe. On pripada vremenu i, zbog užasa koji ga obuzima, u njemu prepoznaje svog najgoreg neprijatelja. Sutra, on želi sutra, iako bi celim svojim bićem morao to da odbije. Ta pobuna tela, to je apsurd.

Iz eseja Apsurd i samoubistvo (knjiga filozofskih eseja Mit o Sizifu)