Svi znaju za Platonov mit da su ljudi u drevnim vremenima bili bića sa dva lica, četvororuki, četvoronogi, ali tako snažni da su ih se bogovi plašili i zbog toga su ih raspolutili. Tako su nastali muškarac i žena. Bogovi se više nisu plašili, čovek više nije pomišljao svetom, jer je celog života tragao za svojom odsečenom polovinom.
Svedenborg priča da na drugom svetu nema posebno muških i ženskih bića, nego stopljeni brakovi, i u jednom takvom braku stopljeni muškarac i žena mogu da ostvare jedno jedino duhovno biće. Po Velkišu, današnjem Svedenborgovom učeniku, muškarac i žena su blizne duše (Dualgeist); veoma se retko zbiva da se blizanci susretnu i na svetu, ali se moraju sačekati na drugom svetu i u božansko bivstvo mogu da stupe samo zajedno. Posle početne i rapsodične Vajningerove teorije i iz uputstva istočnjaka i K. G. Jung zastupa: čovek je, ako je muškarac, u svom podsvesnom biću ženske prirode, u dubini psihe svakog muškarca živi žena, Anima, dopuna muškarca; a ako je čovečica u svom podsvesnom biću, ona je muške prirode. U dubini psihe svake žene živi muškarac, Animus, dopuna žene. Sva ova shvatanja prihvataju nagonsko osećanje da je muškarac polovina žene i žena polovina muškarca, i samo njih dvoje skupa mogu biti zaokruženi, celoviti, savremeni, završeni i potpuni.
Ranije nisu svi zastupali ovakvo shvatanje. Kabala priča u jednom mitu da je Bog jedne noći uništio svet pre Adama, jer čovek nije bio dvopolno biće, slično njemu, nego samo muškarac. Poštedeo je samo jednog čoveka i od njega načinio ženu. Ovaj mit zna da se prilikom stvaranja sveta, kada je Bog načinio samo muškarca, zbila greška, i nju je naknadno trebalo ispraviti. Naknadna ispravka, žena, koja se pojavila kasnije, jeste zakrpa na opasnom mestu sveta. To je mit koji govori o idumejskoj noći.
Iz eseja Heloiza i Abelar (zbirka eseja Nevidljivo zbivanje)
