Nakon ovih nekoliko refleksija, vidi se da ništa nije nepravednije od zamerki koje nam čine. Egzistencijalizam nije ništa drugo nego napor da se izvuku sve konsekvence jednog koherentnog ateističkog stanovišta. Ono nikako ne pokušava da čoveka baci u očaj. No, ako se, poput hrišćana, svaki stav neverovanja naziva očajem, ono polazi od izvornog očaja. Egzistencijalizam nije toliko neki ateizam u tom mislu da bi se iscrpeo u dokazivanju da Bog ne egzistira. Pre on izjavljuje: čak kad bi Bog egzistirao, to ne bi ništa promenilo; to je naše gledište. Ne da bismo verovali da Bog egzistira, nego mislimo da problem nije problem njegove egzistencije; potrebno je da čovek opet sam sebe nađe i da se uveri da ga ništa ne može od njega samoga spasiti; bio to i neki valjani dokaz Božje egzistencije. U tom smislu, egzistencijalizam je optimizam, nauka akcije, i samo iz zle namere mogu nas hrišćani nazivati očajnicima, pomešavši svoj vlastiti očaj s našim.

Iz dela Egzistencijalizam je humanizam