Po Blezu Paskalu ljudska egzistencija je drama u kojoj se stalno sukobljavaju veličanstvenost i ništavilo. Dramu ljudske egzistencije određuju iskustvo bolesti, granice saznajnih sposobnosti, nemir i beskonačna udaljenost od Boga, ali i iskustvo posebnog položaja čoveka u prirodi i njegova jedinstvena sposobnost za duhovnu avanturu.

Svestan ljudske nemoći Blez Paskal se pita: "Jer šta je, najzad, čovek u prirodi?" On nastoji da objasni očajan, protivrečen, ali i jedinstven položaj čoveka u kosmosu. Po njemu, čovek se nalazi na sredini između nebića i beskonačnosti. Iako je sposoban za velika otkrića, čovek ipak ne zna gde je njegovo pravo mesto. Sve to ukazuje da je čovek jedno palo biće, koje je prekinulo svoju prvobitnu vezu sa Bogom i na njemu leži teret praroditeljskog greha. Međutim, čovek nije samo udaljen i otuđen od svog izvora, već je i moralno, i u svakom drugom pogledu, pao sa jednog visokog položaja i zato neprestano teži za boljim životom. Čovekovu situaciju Paskal upoređuje sa situacijom starozavetnog Jova, sa stanjem neprekidne patnje i pita: "Ko je nesrećan što nije kralj, ako ne zbačeni kralj?"

Kao glavno obeležje ljudske situacije Paskal određuje nemir, neumornu težnju koja vodi čoveka od jednog do drugog cilja. On kaže: "Čovek je biće koje nigde ne može da se smiri." Pošto ima strah od praznine, da bi je popunio, čovek stalno traga za razonodama. Njega stalno pokreće predstava dobitka, ali ga ne zadovoljava nijedan dobitak. U osnovi ove neumorne potrebe čoveka za igrom je strah od besmislenosti i zato je ljudski život neprekidno bežanje.

U slici trske koja misli, Blez Paskal povezuje očajanje i veličanstvenost ljudskog postojanja. Kroz spoj suprotnosti, nemoći i dostojanstva, čoveka prikazuje kao biće kome um nije u stanju da pomogne. Paskal kaže: "Čovek je samo trska, najslabije biće u prirodi; ali on je trska koja misli. Nije potrebno da se čitav svet angažuje da bi on bio uništen: dovoljna je samo trunka, samo kap vode da se čovek ubije. Ali i onda kada ga svet uništi, čovek ostaje uzvišeniji od svog ubice, jer on zna da umire i poznata mu je nadmoćnost koju svet ima nad njim; a svet, on o tome ništa ne zna."