Gustav Le Bon kaže: "Gomile su uvek igrale znatnu ulogu u životu naroda; ta, međutim, uloga nikada nije bila tako važna kao danas. Besvesno delanje gomila namesto svesne radnje pojedinaca - ovo je jedna od glavnih karakteristika našeg veka." Smatrao je da je civilizacije uvek stvarala malobrojna intelektualna aristokratija, a vladavine gomile su se javljale uvek u periodima društvenog raspadanja i propadanja. Gomila je, po njegovom mišljenju, sklona nasilju i slabo pripremljena za brižljivo i temeljno stvaranje duhovnih dobara. Pošto pojava gomila u budućnosti neće moći da spreči, Le Bon zaključuje da jedino sredstvo, koje može bar da ublaži pogubne posledice takvog stanja, jeste u tome da se državnici upoznaju sa psihologijom gomila i tako postanu sposobni da ublaže zlo koje dolazi.
Pod gomilom Le Bon podrazumeva organizovanu društvenu tvorevinu, u kojoj se formira kolektivna svest i u kojoj je individualnost pojedinca potencijalno izgubljena. On klasifikuje gomilu, govori i o zločinačkoj gomili, biračkoj gomili, ali i poroti u krivičnom sudu, kao i o parlamentarnoj skupštini. Po njemu gomila je opterećena svim smrtnim grehovima. Ona je nepouzdana, iritabilna, sugestivna, lakoverna, sklona preterivanju, nestrpljiva i diktatorski raspoložena.
Karakteristične crte gomile po Le Bonu su kolektivna svest i duhovno jedinstvo koje u velikoj meri utiče pretežno na osećanja, mišljenje i ponašanje pojedinaca, pripadnika gomile. "Kolektivna svest" gomile nije jednostavan prosek svesti njenih pripadnika, već predstavlja kompleks novih crta koje nastaju povezivanjem ljudi u gomilu. Ove crte su mnogo manje vredne od svesti pojedinačnog intelektualno visoko razvijenog čoveka. Le Bon smatra da se u gomili pojedinci slivaju u nekakav intelektualni prosek u kome pojedinac gubi identitet. Zbog toga gomila nikada nije sposobna za dela koja zahtevaju visok stepen intelektualnih napora i u njenom socijalnom i političkom odlučivanju preovladavaju iracionalni, emocionalni ili metafizički činioci.
Prema Le Bonu slike i reči utiču na mišljenje gomila: "Proučavajući maštu gomila, videli smo da na nju deluju naročito slike. Tim se slikama uvek ne raspolaže, no moguće ih je izazvati prikladnom upotrebom reči i parola. Ako se vešto upotrebe, imaju one svu tajanstvenu moć koju su im nekada pridavali čarobnjaci. One dižu u duhu gomila najstrašnije oluje, a znaju ih i utišati. Od samih kostiju ljudi koji su pali žrtvom moći reči i parola mogla bi se podići mnogo viša piramida nego što je ona starog Keopsa. Moć reči vezana je uz slike koje one pobuđuju, a sasvim je nezavisna od njihovog stvarnog značenja. Ponekad imaju reči najgore definisanog smisla najviše delovanja."
Gustav Le Bon u delu Psihologija gomile razmatra i pitanja o odnosu između gomile i vođa. On smatra da se gomile mogu vrlo lako voditi. Za vođenje gomile su najpogodnije vođe koje znaju da utiču na gomilu, računajući pre svega na njenu podložnost sugestiji, lakovernost i razdražljivost. Naglašavajući da se gomile moraju voditi, usmeravati, po njemu su za društvo od prvorazrednog značaja vođe koje poznaju psihologiju gomile. Samo tako oni će moći da usmeravaju dinamičku energiju gomile prema onim delatnostima koje idu u prilog opštem dobru. Jer, ako bi se gomila prepustila kratkovidim i sebičnim demagozima, ona bi po Le Bonu postala stalna opasnost za celovitost, dobrobit, pa čak i za opstanak modernog društva.
