Neki su od njih bili moji rođaci i znanci pa su me stoga odmah i pozvali na saradnju, jer da mi to priliči. A u meni se tada stvorilo mišljenje, kojem se ne treba čuditi, jer sam bio mlad. Smatrao sam naime, da će oni upravljati državom uvodeći mesto nepravednog poretka pravedan način vladanja, i zato sam pomno pazio, šta će raditi. No tada sam video, da su ti ljudi za kratko vreme pokazali, kako je prethodno uređenje bilo pravo zlato. Između ostalog hteli su i mog prijatelja Sokrata, već postarijeg čoveka, za koga se ne bih stideo kazati da je bio najpravedniji od savremenika, poslati zajedno sa drugima k nekom građaninu, da ga silom dovede, kako bi ga ubili. Želeli su naime, da on, hteo ne hteo, bude saučesnik u njihovom delovanju. No on nije poslušao, već se radije izložio pogibiji, da pretrpi sve, nego da postane njihov pomagač u zločinačkim delima. Kada sam dakle video sve to i drugo tome slično, a to nisu bile sitnice, bio sam ogorčen i uklonio sam se od tadašnjih opačina.
Ne dugo nakon toga srušena je vlast tridesetorice i čitavo tadašnje državno uređenje. Ponovo me je, premda ne onako snažno, vukla želja da se bavim javnim i državnim poslovima. No kako je vladao metež, i u tim se prilikama događalo mnogo toga, što je moglo izazvati ogorčenje, a nije nikakvo čudo, što su se povodom prevrata neki preoštro osvećivali neprijateljima. Ipak oni, koji su se tada vratili, pokazaše veliku blagost. Ali po nekom zlom udesu moga su prijatelja, onoga Sokrata, neki od onih na vlasti doveli pred sud okrivivši ga najbezbožnijom krivicom, koja je pre pristajala svima nego Sokratu. Kao bezbožnika naime jedni optužiše, a drugi osudiše i ubiše onoga, koji nije hteo učestvovati u zločinačkom hapšenju jednoga pristalice prognanika u doba, kada su oni sami kao prognanici bili u nevolji.
Iz Sedmog pisma
