Emil Dirkem objašnjava nastanak religije na osnovu čovekove ljubavi prema bogovima, jer je čovek u prvo vreme smatrao bogove prijateljima, prirodnim zaštitnicima.
Religija je kolektivna predstava, kolektivni čin i nužno postoji u društvu, a religiozne norme su obavezne za sve članove, pripadnike društva. Suština religije nije u formiranju predstava o fizičkom univerzumu. Dirkem kaže: "Religija je pre svega sistem predstava posredstvom kojih pojedinci dolaze do "saznanja" o društvu kojeg su prethodnici, kao i o maglovitim, obskurnim, mističnim društvenim odnosima." Religiozne predstave su mentalna stanja sui generis. Čovek nije slobodan u opredeljenju da li da veruje ili ne veruje, jer mu religiozne predstave nameće društvo. Zato Dirkem definiše religiju na sledeći način: "Religioznim pojavama nazivamo obavezna verovanja kao i praktične delatnosti (ljudi) proizašle iz tih verovanja."
Religija je grupni, kolektivni čin, a njena funkcija je održavanje i učvršćivanje kohezije društvene grupe. Religiozna osećanja koja se formiraju u okviru grupe imaju supraindividualni karakter. Zato se kod čoveka javlja osećanje da su njime ovladale sile koje su mu strane kao pojedincu. "Ponesen" kolektivitetom, on ne oseća individualnost, i posvećuje se zajedničkim ciljevima. Po Emilu Dirkemu ljudi u obliku svetog obožavaju društvo, a da toga istovremeno nisu svesni. Zbog toga društvene grupe u stanju uzvišenosti, zanosa, formiraju predstave o bogovima koji su im potrebni i koji im donose preobražaj.
