"Istinski elokventan čovek... biće onaj koji će i u skupštini i povodom građanskih stvari znati da govori tako, da ubedi, da se dopadne, da uzbudi; da ubedi stoga što je to neophodno; da se dopadne da bi šarmirao auditorijum; da uzbudi da bi pobedio: ovo poslednje je talent koji, pre svega, obezbeđuje uspeh. Ovim trima moćima govornika odgovaraju tri vrste stila: jednostavni, kada je reč o dokazivanju; umereni (osrednji), kada je reč o izazivanju dopadanja; žestok, da uzbudi: uzbuditi jeste bit čitave elokvencije. Dakle, tvrđenje mora biti sasvim sigurno, kao i vrlo veliki talent kod veštog govornika da bi doveo u red, u neku ruku odredio upotrebu ova tri tako različita stila; on mora, doista biti u stanju da može prosuđivati o tome šta treba da uradi u svakom slučaju, kao i da bude vešt da o pitanjima govori onako kako to same stvari nalažu". Bitno je da govornik dobro shvati "to što se dopada, ne samo u pogledu ideja, nego i u pogledu reči. Doista, sledeći svoje razloge, svoje dostojanstvo, svoj moralni autoriet, svoje doba i čak svoj položaj, okolnosti i auditorijum, govornik ne mora izlagati isti predmet istim rečima ili istim idejama, i uvek, u svakom trenutku razgovora, kao u životu; on treba da posmatra kako će se sve to dopasti, što je inače element koji zavisi od predmeta rasprave, ali isto tako i od karaktera, kako govornikovog, tako i auditorijuma".