Savremena dokolica postaje, dakle, organski deo ličnog života, okvir u kojem čovek nastoji da potvrdi sebe kao ličnost.

Masovna kultura bitno je usredsređena baš na dokolicu; ona se ne bavi problemima rada, mnogo više se interesuje za domaće blagostanje nego za čvrste porodične odnose, ne meša se u političke i religiozne probleme (iako bi oni mogli da je koče). Upućena je na potrebe života u slobodnom vremenu, potrebe ličnog života, na potrošnju i blagostanje, s jedne strane, a ljubav i sreću - s druge. Dokolica je bašta u kojoj raste nova ovozemaljska hrana.

Tako masovnu kulturu možemo smatrati kao džinovsku etiku dokolice. Ali, da kažemo drukčije: etika dokolice, koja cveta nauštrb etike rada i naporedo sa drugim nestabilnim etikama, oblikuje se i deluje u masovnoj kulturi.

Masovna kultura se jedino trudi da popuni dokolicu (spektaklima, mečevima, televizijom, radiom, čitanjem novina i časopisa), ona ljude upućuje na to da lično spasenje traže u dokolici, štaviše, ona neguje dokolicu, koja postaje način života.

Dokolica nije samo prazna vreća u koju mogu da stanu važni sadržaji i u kojoj težnja ka ličnoj sreći postaje zahtev. Ona je sama po sebi kulturna etika. Dokolica nije samo okvir ličnih vrednosti, ona i sama po sebi predstavlja neku vrstu ispunjenja.

A, posebno, razonoda sama po sebi postaje neka vrsta ispunjenja.

Iz dela Duh vremena