Stari Grci su govorili da je demokratija moguća samo unutar granica do kojih seže ljudski glas, što znači da demokratsko upravljanje polisom pretpostavlja neposredno opštenje među ljudima, mogućnost saopštavanja vlastitih stavova drugome u neposrednim ličnim dodirima ("face-to-face"), a to znači i neposredan uticaj jednog čoveka na mišljenje drugog, kao i na stvaranje zajedničke odluke. Ljudska reč u ovakvim uslovima ima izvanredno značenje. Veština raspravljanja, govorenja i zaključivanja postala je jedno od velikih umeća starih Grka i posebno se obučavala u školama, kao i retorika i logika. Bitno je bilo, međutim, u demokratiji grčkog polisa da ljudi u neposrednim dodirima iskažu svoja mišljenja, da otvoreno suprostave oprečne stavove, da u toku javne debate postignu neke zajedničke poglede i tada većinom glasova donesu odluku koja sve obavezuje. Ovu demokratsku praksu grčkog polisa preuzeo je i rimski forum. Ona počiva na reči, ali takvoj reči u kojoj svako može ravnopravno učestvovati (Grci su to pravo nazivali "izokratija" - vlast jednakih). Možemo reći da je javno mnjenje i do danas ostalo društvena pojava koja počiva na razmeni ljudskih misli pomoću glasne ili tihe reči i koje se stvara na osnovu mišljenja svih članova jedne zajednice.
Iz dela Ispitivanje javnog mnijenja
