Artnit

Sve to bolno me podseti samo na ovu veliku razliku između ove i one druge ceremonije: između ceremonije uvođenja u akademski život i ceremonije uvrštavanja u građanstvo Sjedinjenih Država. A koja od tih ceremonija treba da bude svečanija? Kada sam jednog dana šetao od tvornice u ulici Kortland do ulice Vol, da vidim gde je bilo mesto stare Federalne Palate, pred očima mi se ukazala jedna slika.

Upravo sa eksplozivnim porastom stanovništva, od žena u svetu će se sve manje tražiti da budu u braku, biće pod manjim pritiskom u tom smislu, a pritisci da postanu majke će se sve više smanjivati. Po prvi put u istoriji čovečanstva ženi se neće više govoriti: "Tvoja najveća sreća je da budeš žena i majka".

Obojici je zajednička strašna usamljenost koja je spojena sa tim biti-izuzetak. Kjerkegor zna da ne može da ima nikakve prijatelje, a od svoje stalno narastajuće usamljenosti Niče je sa jasnim znanjem patio sve do one granice na kojoj je mislio da to više ne može da podnese. Ponovo obojici dolazi isto poređenje: Niče upoređuje sebe sa hranom na uzvisini u bezdanu: "Usamljen! Ko se isto tako odvažio da ovde bude gost... Možda neka ptica grabljivica: ona zasigurno pakosno visi o koncu..." A Kjerkegor: "Ja stojim tu kao usamljena jela, egoistički zatvoren i usmeren prema onome višem, ne bacam nikakvu senku, i samo divlji golub pravi svoje gnezdo u mojim granama."

Od boljševičke revolucije, 1917. godine, pa do pada komunističkih vlada u Istočnoj Evropi, krajem osamdesetih, svaki američki napad je bilo moguće pravdati kao odbranu od sovjetskog bauka. Tako, kad su SAD izvršile invaziju na Grenadu, 1983. godine, šef našeg generalšaba je objasnio da, u slučaju da Sovjeti napadnu Zapadnu Evropu, neprijateljski nastrojena Grenada bi presekla dotok nafte od Kariba do Zapadne Evrope i mi ne bismo mogli braniti naše napadnute saveznike. SAD, iako ovo zvuči smešno, ovakve priče pomažu pri dobijanju podrške javnosti za naše osvajačke ratove, terorizam i sabotaže.