Artnit

Nedelja, 18 Avgust 2013 17:00

Parkinsonov zakon Istaknut

Dizajn korica knjige Parkinsonov zakon Dizajn korica knjige Parkinsonov zakon

Britanski istoričar Siril Nortkot Parkinson objavio je 1958. godine svoje poznato delo Parkinsonov zakon, kao rezultat istraživanja administracije i sa njom povezane birokratije. Na osnovu proučavanja kancelarijskog poslovanja i odnosa u administraciji utvrdio je logiku i pravilnost rada administracije i broja činovnika u njoj i formulisao univerzalne principe funkcionisanja birokratije.

Nortkot Parkinson je u istraživanju jasno zapazio činjenicu da postoje male ili nikakve relacije između posla koji treba da se uradi u organizaciji i broja činovnika koji taj posao obavlja. On ističe da rast administracije i njene hijerarhije može biti nezavistan od samog posla. Da bi objasnio ovaj fenomen predlaže takozvani Parkinsonov zakon sledeće sadržine: "Ne postoji korelacija između obima posla koji treba uraditi i broja radnika potrebnih za njegovo izvršenje. Broj državnih činovnika će uvek rasti, bez obzira da li posla ima više, manje, ili ga uopšte nema."

"Rad se širi da ispuni vreme predviđeno za njegovo obavljanje" kaže Parkinson. Kao analogiju sa ovim fenomenom, on citira slučaj dame u godinama koja nema šta da radi i provodi dan šaljući razglednice rođacima, završavajući "iznemogla posle celog dana sumnji, uzbuđenja i napora". "Zato je malo čudno, ističe Parkinson, da administrativni činovnici smatraju da su preopterećeni na poslu." "Ono što će oni na tome raditi, preteča je takozvanog motivacionog aksioma koji glasi: "činovnik želi da umnožava potčinjene a ne rivale". Parkinson kaže da kada dođe do povećanja posla, birokrata nikada ne zapošljava samo jednog dodatnog birokratu, jer bi na taj način ugrozio svoju poziciju i stavio se u istu ravan sa tim novim činovnikom, već zapošljava dva ili više sebi potčinjenih novih činovnika. Drugi aksiom se nameće kao posledica i glasi: "činovnici stvaraju posao jedan za drugog". A to znači da se oni međusobno pomažu tako što kreiraju nepotrebne poslove jedan za drugoga.

Šemu rasta administracije Parkinson daje veoma slikovito. Originalni birokrata (prvobitni činovnik) zaposli dva činovnika, a posle izvesnog vremena ta dva činovnika zaposle još po dva sebi potčinjena činovnika. Posledica toga je da ono što je nekada radio jedan činovnik, sada radi čak sedam činovnika. Da bi svi imali dovoljno posla uvodi se nova procedura i svaki dokument mora da bude poslat svim činovnicima da bi dali svoj komentar. Svi komentari moraju da prođu kroz proceduru davanja amandmana i usaglašavanja. Rast činovnika dovodi do razvijanja različitih koordinirajućih mehanizama, kao što su odbori, saveti, komisije, veća. Kroz sve te konstituisane administrativne strukture moraju da prođu i značajne finansijske operacije. Sa povećanjem broja činovnika komplikuje se i otežava koordinacija. Originalni birokrata sada mora da brine o svom odnosu sa ostalim činovnicima, ali i o njihovim međusobnim odnosima. Međutim, iako su svi oni radili punom parom i dali sve od sebe, rezultat je bio isti kao na početku. Kao konačan zaključak Parkinson naglašava: "Što je veći broj zaposlenih na nekom administrativnom poslu - to je više vremena potrebno za njegovo izvršenje."

Prema Parkinsonu u javnim poslovima često postoji sklonost za trošenje vremena na elaborate i neupotrebljive konstrukcije, kao uostalom za bilo koju drugu vrstu trošenja. Međutim, svi oblici administracije skloni su trošenju. To je upravo zbog efekta Parkinsonovog drugog zakona koji kaže "da se trošenje penje dotle da dostigne dohodak".

Parkinson navodi impresivnu očiglednost rasta administracije. Na primer, procene britanske mornarice iznose na videlo da se u prvoj polovini XX veka, dok je opadao broj brodova, oficira i ljudi, broj admirala i lučkih činovnika rapidno povećavao. Prema Parkinsonu povećanje broja činovnika obavezno će se kretati između 5,17% i 6,56% godišnje nezavisno od bilo kakvih promena u potrebama i količini obavljenog posla.

Paradoks administracije je u tome da, ako bi se smanjio broj činovnika, svako bi imao manje posla, ali zato više vremena da misli o tome šta je radio i kako je uradio. Očigledno da Siril Nortkot Parkinson, formulišući svoj zakon, polazi od nekih psiholoških osobina ličnosti čoveka koje bitno utiču na formiranje određene psihologije koja neposredno utiče na povećanje administracije i tako onemogućava uspostavljanje efikasnog organizacionog sistema.

Pročitano 4065 puta

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Društvo Parkinsonov zakon