U stvari, ono što se u školskim programima naziva društvenim naukama nije ništa drugo do učenje o velikim greškama prošlosti. Vaspitavani našim republikama po ugledu na gospodina Testa, tog idealnog građanina koji ne govori i ne čini ništa, ali koji zbog toga ne razmišlja manje, tim mladim ljudima će biti potrebno dvadeset godina da uvide da su ideje - kamenje, da one imaju neumoljiv poredak i da ih treba upotrebiti za gradnju. Sve dok upotrebljeni ljudi, do providnosti uzdržljivi, budu isterivali građansku objektivnost dotle da od njih zahtevaju ulazak u poglede Nerona, Lojole, gospodina Tjera, svaki od tih učenika smatraće sebe duhom, gasom bez boje i ukusa koji se čas prostire do galaksija a čas se sažima u formule; mlada elita je sve, ona nije ništa: to znači da nju izdržava Država, da je izdržavaju porodice; pod tom magličastom nerazgovetnošću njen život sagoreva; najednom, čisti duh sreće taj graničnik: smrt. On uzalud pokušava da je obujmi radi njenog rastvaranja: smrt se ne može zamisliti. Nesrećan slučaj pogodi telo; taj surovi događaj stavlja tačku na veličanstvenu neodređenost ideja. Kada padne noć, ta sablazan budi ne samo jednog prestravljenog momka: protiv smrtne presude i njene neuhvatljive jedinstvenosti svetska Kultura nije utočište. Kasnije, kada se individualnost njegova tela bude odrazila u individualnosti njegova poduhvata, jedan će dečak sjediniti svoju smrt sa svojim životom, u tome će videti samo jedan rizik među ostalima - među svima onima čija opasnost visi nad njegovim radom i nad njegovom porodicom. Za one ljude koji imaju vrlo retku sreću da vole ono čime se bave krajnji nestanak, utoliko manje zastrašujući ukoliko mu se više približavaju, kuje se sitnim brigama.
Iz eseja Pol Nizan (zbirka eseja Portreti)