Odštampajte ovu stranicu
Nedelja, 26 April 2020 10:45

O životu kneza Miloša Obrenovića Istaknut

Dizajn korica knjige Prilike u Srbiji pod knezom Milošem do 1839. Dizajn korica knjige Prilike u Srbiji pod knezom Milošem do 1839.

Vilhelm Rihter koji je bio u službi kneza Miloša Obrenovića kao inženjer u svojoj knjizi Prilike u Srbiji pod knezom Milošem do njegovog odstupanja 1839, koja je objavljena u Lajcpigu 1840. godine piše o svakodnevnom životu kneza Miloša Obrenovića.

Život kneza Miloša Obrenovića, u njegovim konaku u Kragujevcu, pripoveda Vilhelm Rihter bio je isto onako prost kao i život građana, seljaka i činovnika. Leti čim bi svanulo, a zimi još sat ili dva ranije, knez bi ustao, i pošto bi se bez velike tuđe pomoći potpuno obukao, popio bi svoju rakiju i crnu kafu i popušio na čibuku. Direktor kancelarije saopštio bi mu sve novosti iz svake grane državne uprave. Često je ljubopitljivome knezu pričao o uređenju ove ili one strane države i predstavio mu strance. Knez je svaki čas pozivao svoje najviše činovnike da mu ovo ili ono objasne. Jednom reči sve do ručka, koji je bivao u 10 sati pre podne, bio je zauzet državnim poslovima.

Za kneževu trpezu pozivana je njegova najbliža okolina: njegovi ađutanti, njegov direktor kancelarije, nekoliki drugi činovnici i njegov lični lekar. Sa kneževom kujnom ne bi se zadovoljio ni imućniji nemački zanatlija. Jela su bila ne samo skoro i suviše prosta, već spravljena po srpskom ukusu jedva su se mogla jesti... O strogim srpskim postovima, koji su ispunjavali oko dvadeset nedelja godišnje, bio je beli pasulj obično i najomiljenije jelo, koje je samo s vremena na vreme zamenjivalo sočivo ili kiseo kupus. Sve je međutim bivalo tako zaljućeno i belim i crnim lukom začinjeno da je trebalo imati naročiti, od detinjstva na to naviknut stomak, da bi se ovakvo jelo moglo podneti i probaviti. Činovnici su često, kad bi ih knez na ručak pozvao, uzdisali za svojim izgubljenim ručkovima; voleli su da jedu i u rđavim kragujevačkim mehanama nego za kneževsko-srpskom dvorskom trpezom. Nikakvog sjaja nije bilo; obično porculansko posuđe, jedna rakija da se dobije apetit, a posle ručka crna kafa. Knez koji vrlo mnogo jede ne bi voleo kad bi se ko pre ručka najeo i o ručku bi samo premizgivao i tek ponešto uzimao; on je voleo da pri ručku ima dobre drugove i nije trpeo prazna zahvaljivanja. Vino kneževe trpeze bilo je obično zemaljsko vino i kad bi se pilo trnuli bi zubi od njegove kiseline. U svakoj mehani ili u običnoj kafani ovakvo je vino kupovano po trideset para, i ja sam tvrdo uveren da mnogi srpski činovnik ne bi rado promenio sa knezom svoj ručak i svoje vino.

Pročitano 343 puta
Stefan Tanasijević

Najnovije: