Artnit

Utorak, 04 Septembar 2018 11:13

Vladeta Jerotić - Iza svakog straha stoji kao stalna opomena i pretnja - smrt Istaknut

Život ne trpi ponavljanja koja nemaju za cilj učvršćivanje sebe (kao u vreme ranog detinjstva, ili i kasnije) u relativnoj sigurnosti postojanja, kada ponavljanje neke radnje, misli ili osećanja stvaraju neophodan identitet u čoveku, obezbeđujući mu relativnu sigurnost egzistencije. U svim drugim slučajevima jednoobrazno ponavljanje neke radnje ili misli koja dugo traje, stvara u čoveku teško podnošljivo, za neke i nepodnošljivo osećanje dosade.

Čovek je prventsveno taj koji ovakvo osećanje u sebi proizvede, ne i sam život koji je, kao i njegov Tvorac, beskrajno raznolik i bogat. Strah (ne i onaj zaštitni) je ona neman u čoveku koja mu ne dozvoljava da neprestano vri, kao što se neprekidno kreću i menjaju ćelije u našem telu, kao što se milijarde galaksija kreću svojim (uhodanim i zakonitim?) putanjama. Iza svakog straha stoji kao stalna opomena i pretnja - smrt. Zar možemo odložiti ili uništiti smrt tako što ćemo umrtviti život u sebi - stereotipom življenja? Mada odjekuje privlačno stih Milana Rakića: "I s očima punim planina i reka / da proživim život u trenutku jednom" (iz pesme "Jedna želja") - to bi mogli biti trenuci mističke i/ili erotske ekstaze - druga krajnost je čovekov strašljivi pokušaj da umrtvljenjem života produži smrtni čas na što duži vremenski period življenja. Zar je to moguće, upitaćemo se. Sve vrste demencija (danas sve češća i Alchajmerova) upravo to omogućavaju, pri čemu smelo mislim da ih čovek često (ne uvek) sam stvara. Kako? Tako što se plaši rizika života!

U kojim se sve područjima života može pojaviti kod čoveka dosada? Najopasnija je, mislim, ona kao posledica gubljenja "volje za smislom". Pitam se da li je to bio znak početne "propasti Zapada" (Špengler) kada se, još u prvoj polovini XX veka, a verovatnije i ranije, pojavila u filosofskim, a onda i u književnim tvorevinama Evrope reč "dosada" (ennui), možda najpre kod Žan-Pol Sartra i u francuskom egzistencijalizmu? Što je vreme u XX veku više odmicalo, sve su upadljivije bile pojave anomije kod pojedinaca, najpre, ali lagano i u narodima Evrope. Evropski i američki psihijatri pisali su sredinom XX veka ubedljivo o pojavama (neminovnog?) propadanja hrišćanskog patrijarhata u Evropi, praćenog gubitkom tradicije i prirodne "volje za životom" (samim tim i "volje za smislom"); sa pojačanom sekularizacijom verskog i crkvenog života hrišćanskih naroda Evrope, otpočeo je i proces ubrzanog gubitka vere.

Anomije - u sociologiji društvo u kome su narušeni moralni principi i pravne norme.

Iz dela Uzgredna razmišljanja 

Pročitano 308 puta

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Društvo Vladeta Jerotić - Iza svakog straha stoji kao stalna opomena i pretnja - smrt