Artnit

Sreda, 04 Maj 2016 11:22

Emil Sioran - Predohrana protiv odricanja Istaknut

Sve što je u vezi sa večnošću neizbežno se svodi na otrcanu frazu. Svet na kraju prihvata bilo kakvo otkriće i predaje se bilo kakvoj drhtavici, samo ako je pronađena njena formula. Ideja o sveopštoj bezvrednosti svega, - opasnija od svih nesreća, - svedena je na očiglednost: svi je prihvataju a niko joj se ne prilagođava. Strahota poslednje istine tako je pripitomljena; postala je pripev na koji ljudi više ne misle, napamet naučivši nešto što bi, samo naslućeno, moralo da ih gurne prema ponoru ili prema spasenju. Vizija ništavnosti Vremena dala je svece i pesnike, i očajničke poruke nekolicine usamljenika, zaljubljenih u anatemu...

Običnom svetu nije stran takav pogled na stvari; on voli da ponavlja: “čemu to?“; “šta mu to znači“?; “i to će proći“; “što se više menja to je više isto“, a ipak ništa se ne zbiva, nema događaja: nijednog sveca, nijednog pesnika među takvima... Kad bi se ponašao shodno jednoj jedinoj od tih otrcanih istina, svet bi promenio svoj lik. Ali večnost, - koja nastaje iz jedne protivživotne misli, - može da bude čovekov odraz samo ako ugrozi izvršenje čina: ona postaje opšte mesto koje se potom, mahinalnim ponavljanjem, dade zaboraviti. Svetost je pustolovina, kao i poezija. Ljudi vele: “sve prolazi“, - ali koliko ih shvata pravo značenje te stravične banalnosti? Koliko ih je koji beže od života, opevaju ga ili oplakuju? Ima li ikoga ko nije prožet uverenjem da je sve taština? A ko se usuđuje da se suoči sa posledicima takvog stava? Čovek sa metafizičkom vokacijom redak je poput čudovišta - a ipak svako u sebi nosi pritajena obeležja takve vokacije. Onom indijskom princu bilo je dovoljno da vidi jednog bolesnika, jednog starca i jednog mrtvaca da bi sve razumeo; mi takve takođe viđamo, ali ništa ne razumemo, jer se u našem životu ništa ne menja. Ničega ne umemo da se odreknemo; očigledni primeri taštine na svakom su koraku oko nas. Oboleli od nade, mi smo stalno u stanju iščekivanja; i život je samo otelovljenje čekanja. Očekujemo sve, - čak i Ništa, - radije to no što smo spremni da utonemo u večnu neizvesnost, da se svedemo na bespolno božanstvo ili na lešinu. Stoga se duša, pretvorena u aksiomu Nepopravljivog, još uvek nada njegovim iznenađenjima. Zaljubljeno, čovečanstvo živi u zbivanjima koja ga poriču...

Iz dela Kratak pregled raspadanja

Pročitano 1774 puta

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Društvo Emil Sioran - Predohrana protiv odricanja