Artnit

Charlotte: Da si ti zaista željela dijete nikada te ne bih mogla prisiliti na pobačaj.

Eva: A čime da ti se suprotstavim? Ti si mi ispirala mozak već od djetinjstva, uvijek sam se pokoravala tvojoj volji, bila sam zaplašena i nesigurna i trebala mi je pomoć i podrška.

Mi malo znamo, ali da se moramo držati teškog, to je izvesnost koja nas neće napustiti. Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška; okolnost da je nešto teško mora nam biti razlog više da ga i tvorimo.

- On te je stvarno volio, rekoh.

- Volio me je, ali za sebe; ljubav je prirodna fatalnost, kao glad ili žeđ. Naša ljubav je bila samo slučaj među hiljadu drugih. Pogleda me s ustručavanjem: Znam ja da ima i drugih ljudi koji se vole...

Ali ja se upoznadoh, na ulici s jednom devojčicom koja je radila u jednoj radnji.

Vi znate kakve su te male pariske ljubavi. Idete tako nekog dana u školu i sretnete negde usput mladu osobu sa puštenim viticama niz leđa, kako se šeta pod ruku sa prijateljicom pre no što ode na rad. Izmenjaju se pogledi i vi osetite onaj mali potres koji može da vam zada oko izvesnih žena.

Ovde se mora pomenuti i jedna druga česta greška. To je, naime, zabluda da ljubav nužno podrazumeva odsustvo sukoba. Baš kao što ljudi obično veruju da bol i tugu treba izbegavati u svim prilikama, tako isto veruju da ljubav podrazumeva potpuno odsustvo sukoba. A potvrdu ovakvog shvatanja nalaze u činjenici da borbe oko njih izgledaju samo kao razorne izmene udaraca koje ne donose nikakvog dobra ni jednoj ni drugoj strani.

Jedan od najzanimljivijih naučno-dokumentovanih psiholoških efekata koji se javlja u ljudskom ponašanju je efekat Romea i Julije, koji je posledica roditeljskog suprotstavljanja vezi dvoje mladih, a karakteriše ga jačanje privlačnosti i romantičnih osećanja onih u vezi. Ovaj efekat je dobio svoj naziv po ljubavnicima Romeu i Juliji iz tragedije Vilijama Šekspira istog naziva.

Da li je ona koja me voli velika dama, sva u svili, čipkama i nakitu, koja sanja o našim ljubavima na sofi kakvog budoara? Markiza ili vojvotkinja, malena i laka kao san, sa talasima belih sukanja koji se tromo vuku po zastorima i sa malom napućenošću koja je slađa od osmeha?

- Da, možda sam grešila: mnogo sam visoko letela. Ali nisam za to samo ja kriva. Ne želim da se razmećem, pošto to nije u mojoj prirodi... ali mora se priznati da imam nešto što nemaju mnoge druge devojke... držanje, na primer... ako obučem neku krpicu, ako tek hodam ili podignem ruku, ne znam zašto, ali to svi primete, upadam u oči, jednostavno ne prolazim nezapaženo.

Taj prizor nije bio nov za Rafaela. Svake je godine on gledao kako proljećni pupoljci izlaze iz zemlje koja se pokrivala cvijećem u atmosferi zasićenoj mirisima. Pa ipak je te noći bio duboko ganut gledajući na mjesečini polja pokrivena bijelim cvijećem kao snijegom.

Bilo je sveže doba noći, pred svanuće, doba dubokog sna, velikog odmora, duboke tišine. Čak su i tihi šumovi noći bili prestali. Slavuji više nisu pevali; žabe su prestale sa svojom galamom; samo je neka nepoznata životinja, možda kakva ptica, pištala u daljini, slabo, monotono, pravilno, kao neki mehanički rad.