Artnit

... Kad bi nas neko upitao šta je najdragocenija osobina kuće, rekli bismo: kuća pruža utočište sanjarenju, kuća štiti sanjara, kuća nam dozvoljava da mirno sanjamo. Ne sankcionišu ljudske vrednosti samo misli i iskustva. Sanjarenju pripadaju valeri koji obeležavaju čoveka u njegovoj dubini. Sanjarenje čak ima privilegiju samovrednovanja. Ono direktno uživa u svom biću. Zatim, mesta u kojima je doživljeno sanjarenje sama se vraćaju u jednom novom sanjarenju. Obitavališta prošlosti su u nama neuništiva zato što se uspomene na nekadašnje domove ponovo doživljavaju kao sanjarenja.

1. Cilj svakog ljudskog života jeste jedan: besmrtnost.

1 -a. Cilj svakog ljudskog života jeste jedan: postizanje besmrtnosti.

2. Jedan stremi besmrtnosti produžetkom svog roda, drugi čini velika zemaljska dela kako bi obesmrtio svoje ime. I samo treći vodi pravedan i svet život, kako bi postigao besmrtnost kao večni život.

Carstvo strasti! Vrtlog slasti! - navodila je u sebi podrugljivo. - I posle mir. Mir nad potrošenim čovekom. Koji nema više lepota u sebi, da bi mogao praviti carstvo, i nema više snaga u sebi, da bi mogao praviti vrtlog... Ne. Nikada. Mir mora stojati na celim i zdravim snagama nemira. Na oluju mora stojati. Kao što crkva stoji na zemlji, koja je rat, bratoubistvo, blud, mehana i zelenaška jazbina...

Ali, kao da je ova pomisao glasno prešla preko mojih usana, on odmah reče sasvim grubim glasom: "Vi ćete me smatrati ludim ili pijanim. Ne, nisam - još nisam. Samo me je reč koju ste izgovorili tako neobično dirnula... tako neobično, jer me upravo to sada muči... naime, da li je čoveku dužnost... dužnost..."

Poče ponovo da zamuckuje. Zatim stade, i odjednom nastavi:

Ali zar ne vidim da obmanjujem sam sebe? Ne održava stablo voće na granama, nego koren pod zemljom. Ako stojiš mnogo visoko, postaješ ugnjetač. Da bi se izmenilo drvo, mora se ponići u njegove korene i hraniti ih svojim životom. Časno neznanje bilo bi poželjnije nego ovo ukaljano dostojanstvo. To je prazna, beskorisna stvar, šaka pepela. Kakva je korist čoveku ako osvoji ceo svet a izgubi dušu? - Bilo bi bolje zameniti dijamant za gomilu pepela.

"Svako ko bere ove jabuke biće kao bogovi, poznavaće prošlost i budućnost kao da se dešavaju sada."

"Bio bi to blagoslov za čovečanstvo."

Uopšte nije izvesno da ćemo sticanjem dobrog, sveobuhvatnog prirodnonaučnog obrazovanja zadovoljiti svoju žudnju za religioznom ili filozofskom čvrstom osnovom nasuprot nestalnosti svakodnevnog života, da ćemo je toliko zadovoljiti da ćemo se osećati sasvim srećni, ne žudeći više ni za čim. Dosta često prirodna nauka uzdrma uobičajena religiozna ubeđenja, a da ih ne zameni ničim drugim. Zbog toga nastaje groteskni fenomen da prirodnonaučno obrazovani, vrlo kompetentni ljudi imaju detinjski - nerazvijen ili zakržljao - filozofski pogled na svet.

Ja se, na primer, ne bih ništa začudio ako bi odjednom, onako iznebuha, iskrsnuo usred tog budućeg blagorazumija neki džentlmen s neblagorodnom, ili, bolje reći, nazadnjačkom i podsmeljivom fizionomijom, i, rukama na kukovima, uzeo da govori nama svima: "Šta velite, gospodo, da l' da odgurnemo celu tu razumnost nogom u prašinu, i to stoga, da bi svi ti logaritmi otišli do đavola, a mi da opet živimo po svojoj budalastoj volji?"

Ja sebe ne mogu nazvati znaocem. Ja sam samo tražio, i to činim još i sada, ali više ne tražim po zvezdama i u knjigama, nego počinjem da osluškujem pouke koje moja krv u meni žubori. Moja priča nije prijatna, ona nije zaslađena i skladna kao izmišljene priče, ona odiše besmislenošću i zbrkom, bezumnošću i snom, kao život svih ljudi koji neće više da se lažu.

Čovek ima sposobnost da stvara simbole i pomoću njih komunicira. U odnosu sa svetom to mu daje samostalnost, jer predmete može da zameni njihovim simbolima. Ali, istovremeno ga to udaljava od stvarnog sveta, plaši i uznemirava. Ma koliko opasnost bila udaljena, često se shvata kao pretnja njemu lično, konstruišu se imaginarne pretnje i njegov strah postaje mnogo veći. Filozof Ernest Kasirer u Eseju o čoveku piše o tome: