Artnit

Ali, kao da je ova pomisao glasno prešla preko mojih usana, on odmah reče sasvim grubim glasom: "Vi ćete me smatrati ludim ili pijanim. Ne, nisam - još nisam. Samo me je reč koju ste izgovorili tako neobično dirnula... tako neobično, jer me upravo to sada muči... naime, da li je čoveku dužnost... dužnost..."

Poče ponovo da zamuckuje. Zatim stade, i odjednom nastavi:

Ali zar ne vidim da obmanjujem sam sebe? Ne održava stablo voće na granama, nego koren pod zemljom. Ako stojiš mnogo visoko, postaješ ugnjetač. Da bi se izmenilo drvo, mora se ponići u njegove korene i hraniti ih svojim životom. Časno neznanje bilo bi poželjnije nego ovo ukaljano dostojanstvo. To je prazna, beskorisna stvar, šaka pepela. Kakva je korist čoveku ako osvoji ceo svet a izgubi dušu? - Bilo bi bolje zameniti dijamant za gomilu pepela.

"Svako ko bere ove jabuke biće kao bogovi, poznavaće prošlost i budućnost kao da se dešavaju sada."

"Bio bi to blagoslov za čovečanstvo."

Uopšte nije izvesno da ćemo sticanjem dobrog, sveobuhvatnog prirodnonaučnog obrazovanja zadovoljiti svoju žudnju za religioznom ili filozofskom čvrstom osnovom nasuprot nestalnosti svakodnevnog života, da ćemo je toliko zadovoljiti da ćemo se osećati sasvim srećni, ne žudeći više ni za čim. Dosta često prirodna nauka uzdrma uobičajena religiozna ubeđenja, a da ih ne zameni ničim drugim. Zbog toga nastaje groteskni fenomen da prirodnonaučno obrazovani, vrlo kompetentni ljudi imaju detinjski - nerazvijen ili zakržljao - filozofski pogled na svet.

Ja se, na primer, ne bih ništa začudio ako bi odjednom, onako iznebuha, iskrsnuo usred tog budućeg blagorazumija neki džentlmen s neblagorodnom, ili, bolje reći, nazadnjačkom i podsmeljivom fizionomijom, i, rukama na kukovima, uzeo da govori nama svima: "Šta velite, gospodo, da l' da odgurnemo celu tu razumnost nogom u prašinu, i to stoga, da bi svi ti logaritmi otišli do đavola, a mi da opet živimo po svojoj budalastoj volji?"

Ja sebe ne mogu nazvati znaocem. Ja sam samo tražio, i to činim još i sada, ali više ne tražim po zvezdama i u knjigama, nego počinjem da osluškujem pouke koje moja krv u meni žubori. Moja priča nije prijatna, ona nije zaslađena i skladna kao izmišljene priče, ona odiše besmislenošću i zbrkom, bezumnošću i snom, kao život svih ljudi koji neće više da se lažu.

Čovek ima sposobnost da stvara simbole i pomoću njih komunicira. U odnosu sa svetom to mu daje samostalnost, jer predmete može da zameni njihovim simbolima. Ali, istovremeno ga to udaljava od stvarnog sveta, plaši i uznemirava. Ma koliko opasnost bila udaljena, često se shvata kao pretnja njemu lično, konstruišu se imaginarne pretnje i njegov strah postaje mnogo veći. Filozof Ernest Kasirer u Eseju o čoveku piše o tome:

Sreća i apsurd su dva sina iste majke zemlje. Oni su nerazdvojni. Pogrešno bi bilo reći da se sreća nužno rađa iz apsurdnog otkrića. Dešava se isto tako da se osećanje apsurda rađa iz sreće. "Smatram da je sve dobro", kaže Edip, i ta reč je sveta. Ona odjekuje u okrutnom i ograničenom čovekovom svetu. Ona nas poučava da sve nije iscrpljeno, i da i nije bilo iscrpljeno. Ona proteruje iz ovog sveta Boga koji je u njega ušao sa nezadovoljstvom i nastojanjem da se žive beskorisne patnje. Ona od sudbine stvara ljudski posao, koji treba da bude utvrđen među ljudima.

Danski filozof, teolog i pesnik Seren Kjerkegor, jedan od osnivača egzistencijalističke filozofije, pred filozofsko mišljenje postavlja potpuno novi zahtev: da osvetli pojedinačni egzistentni život izolovanog pojedinca u njegovim elementarno raspoloživim životnim situacijama. Pojam egzistencija koji se javlja u njegovoj filozofiji postaće jedan od centralnih pojmova filozofije XX veka.

Glavno delo nemačkog filozofa Artura Šopenhauera je Svet kao volja i predstava objavljeno početkom 1819. godine, čija je kvintesenca izražena u jednoj misli - "Svet je samosaznanje volje". U predgovoru ovog dela Šopenhauer ističe da je svrha njegove filozofije, otkriće "jedino istine, gole, nenagrađene, neprijateljske, često gonjene istine".