Artnit

Nemački filozof Johan Gotlib Fihte se deklarisao kao učenik Imanuela Kanta i nastavljač njegove filozofije. U tumačenju Kantove filozofije Fihte je pokazao suštinu slobode. On kaže: "Pri samom pomenu reči sloboda moje srce se otvara i cveta, a pri pomenu reči nužnost ono se bolno grči." Za njega je "biti slobodan ništa, postati slobodan blaženstvo".

U svetu je sve moćnija industrija zla i oko zla. I više je gotovo nemoguće boriti se protiv zla a time ne izazvati teške ekonomske i socijalne potrese.

Statističari će vam dokazati da je zlo veće dobro od samog dobra.

Duvan je, na primer, teško braniti ali još teže napadati, zbog nekoliko hiljada porodica koje žive od njega.

Prosečna vrsta na Zemlji traje samo oko četiri miliona godina, pa ako želite da se motate ovuda milijardama godina, morate biti nestalni poput atoma koji su vas sazdali. Morate biti spremni da menjate sve na sebi - oblik, veličinu, boju, pripadnost vrsti, sve - i da to radite iznova i iznova. To je mnogo lakše reći nego uraditi, zato što je proces promena nasumičan. Da biste od "protoplaznične praiskonske atomske kuglice" (kako ono stoji u pesmi Gilberta i Salivena) postali svesno, uspravno, moderno ljudsko biće, morate veoma dugo mutirati nove osobine iznova i iznova, precizno i blagovremeno.

Nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar Fridrih Šiler određuje čoveka kao biće koje se sastoji iz dva nagona: nagona za formu i nagona za materiju. Istovremeno on pravi veliku razliku između prirode koja je praiskonski, hiroviti usmeravajući entitet, i čoveka koji ima moral, i razlikuje želju i volju, dužnosti i interes, ispravno i pogrešno. Jedina stvar koja čini čoveka čovekom je to što je u stanju da se uzdigne nad prirodom i oblikuje je, zdrobi, podjarmi svojoj volji. Vodeći se nemačkim filozofom Imanuelom Kantom naglašava da je čovek zakonodavac prirode, koji kada treba da bude protiv prirode, deluje u skladu s tim i oblikuje je.

On oseti kako ga nešto guši, saže se ka njenoj ruci i poljubi je, zatim zabaci prut na rame i ode. Osvrnuvši se jedanput, video ju je kako još sedi tamo, gledajući za njim, izgubljena, pored velikog kamena. Izgledalo mu je tada kao da nema gde da ode; nigde izuzev među ptice, životinje i drveće, koji nisu zamerali čak i kad se čovek osećao nelagodno i sav uzbuđen. Leže u travu kraj rečice.

Imanuel Kant poriče determinizam i naglašava ljudsku volju. Problem slobodne volje posmatra kao mučnu dilemu. "Svaki čovek, ma šta da mu nedostaje - bilo da je neuk, da ne zna hemiju, logiku, istoriju - u stanju je da otkrije racionalne odgovore na pitanje: kako treba da se ponašam? Svi racionalni odgovori na ovo pitanje moraju se podudarati", tvrdi Kant.

Rekao sam dovoljno i došlo je vreme da završim. Život je priča, a pošto je to tako, i Minin život ima prirodan završetak, posle koga se ne može više ništa reći. Događaji dolaze i odlaze, a čovek živi i umire. Sa kakvim oduševljenjem počinjemo život, a sa kakvim razočaranjem, očajanjem i bez ikakvih iluzija dospevamo do njegovog kraja. Život je prizor koji me zbunjuje. Ne mogu da pročitam značenje u njegovoj zamršenoj slici, niti da nađem kraja njegovoj zagonetnosti.

Francuski filozof, dramski pisac, tvorac Enciklopedije, likovni kritičar i novinar Deni Didro je bio centralna ličnost francuskog i evropskog Prosvetiteljstva i XVIII veka. On smatra da u geniju, pesniku, filozofu, slikaru, muzičaru, govorniku postoji neki posebna tajna, kvalitet duše bez kojih oni ne mogu stvoriti ništa veliko i prelepo. U čoveku postoji iracionalni elemenat, nesvesne dubine u kojima obitavaju sve vrste mračnih sila, a ljudski genije se hrani time, jer nisu dovoljne sile svetla da se stvore ona božanska dela kojima se Didro divio.

Naučio sam pre svega da ove male igračke, modne i luksuzne stvarčice, počev od pudera i parfema pa do cipelica za igru, od prstena do kutije za cigarete, od zatvarača na pojasu do ručne torbice, nisu samo trice i obične bezvredne sitnice, niti izumi fabrikanata i srebroljubivih trgovaca, već su, sasvim opravdano, lepo, mnogostruko malo, odnosno veliko, carstvo stvarčica čiji je jedini cilj da posluže ljubavi, da prefine osećanja, da ožive mrtvu okolinu i da je, kao pomoću neke mađije, obdare novim čulima za ljubav. Jer ta torbica nije bila obična torbica, kesica za novac nije bila kesica, cvet nije bio cvet, lepeza nije bila lepeza, već je sve to bio plastični materijal ljubavi, mađije i draži, sve je to bilo glasonoša, krijumčar, oružje i ratnički poklič.

Uskraćenju slobode, čak mogućnosti slobode, korespondira pružanje takvih sloboda koje ojačavaju represiju. Zastrašujuće je u kolikoj mjeri je stanovništvu dozvoljeno da narušava mir gdje još ima mira i tišine, da bude gadno i da zagađuje stvari, da izlučuje familijarnost, da se ogrešuje ο dobru formu. Zastrašujuće je zato što izražava dozvoljene i čak organizirane napore da se odbaci onaj drugi u njegovim vlastitim pravima, da se spriječi autonomija čak i u malim rezervatima egzistiranja. U prekomjerno razvijenim zemljama sve veći dio stanovništva postaje ogroman zarobljen auditorij - zarobljen ne od strane totalitarnog režima, već slobodama građana čija sredstva razonode i uzdizanja prisiljavaju i onog drugog da sudjeluje u njihovim zvukovima, prizorima i mirisima.