Artnit

Pretpostavimo da sam, da tako kažem, putnik lake kategorije, zaista preterano lake kategorije, pretpostavimo da me u brigu bacaju izvesna pitanja, npr. koliko imam godina, kada slavim imendan itd. Je li to povod da neprestano kružim oko tih nedoumica, kao da je u njima suština stvari? Ne da se stidim svoga stanja. Ni najmanje. Ali ne mogu da podnesem predrasudu s kojom naduvavaju značaj neke činjenice, izvesne razlike u suštini, tanke kao dlaka. Zasmejava me cela ta lažna teatralnost, taj svečani patos, nagomilan na tom problemu, to odevanje trenutka u tragično odelo, puno mračne pompe. A u stvarnosti?

Antički grčki filozof, Diogen iz Sinope, predstavnik kiničke škole u antičkoj filozofiji, zastupa povratak prirodi i najjednostavniji način života. Zbog načina na koji je vodio svoj život dobio je nadimak Pas. Deo svog života proveo je živeći u maslinovom buretu-amfori, sa psom, i po svakom vremenu išao odeven u prljavi ogrtač sa upaljenim fenjerom i usred bela dana govoreći: "Tražim čoveka". Smatrao je da čovek treba da živi što sličnije životinjama, na primer psima, što i znači naziv škole u filozofiji, kinizam.

- Sva nesreća je u tome - nastavio je Škreta posle dužeg razmišljanja - što je čovek okružen glupacima. Postoji li neko u ovom gradu kome bih se mogao obratiti za savet? Inteligentan čovek je osuđen da živi u večitom progonstvu. To je pitanje o kome neprestano razmišljam, jer spada u moju struku: čovečanstvo proizvodi upravo neverovatne količine glupaka.

Nemački filozof Martin Hajdeger, svoje najveće delo Biće i vreme, koje se smatra ključnim delom egzistencijalističke filozofije, a po mišljenju mnogih najznačajnijim filozofskim delom u XX veku, objavio je 1927. godine. Pokušavajući da otkrije šta je to što određene svetove i načine mišljenja razlikuje od sveta nekog drugog doba, on u ovom delu povezuje Biće i vreme, što mu omogućava da piše o širokoj oblasti istorije duha u vremenu.

Sasvim sam otupeo. To je strašno. Potpuna impotencija u svakom pogledu. Tupost i nesređenost se vidi čak i u rukopisu.

Ali kakva ludačka upornost postoji u meni u smislu poroka. Iz dana u dan satima sedim ne bih li postigao svoje, i ne postižem, a ipak sedim. Eto šta znači iskreno interesovanje!

Ne treba se zavaravati, ljudi nemaju šta da kažu jedan drugom, svako govori samo o svojoj muci, to je već dobro poznato. Svako za sebe, a svet za sve. Pokušavaju da u časovima ljubavi prebace svoju muku na onog drugog, ali ne ide i uzalud se trude, čitava im muka ostaje i počinju iznova, pokušavaju opet da je utrape. “Kako ste lepi, gospođice“, kažu. A život ih ponovo uhvati do idućeg puta, kad će opet pokušati isto: “Zaista ste lepi, gospođice!“

Nemački filozof Johan Gotlib Fihte se deklarisao kao učenik Imanuela Kanta i nastavljač njegove filozofije. U tumačenju Kantove filozofije Fihte je pokazao suštinu slobode. On kaže: "Pri samom pomenu reči sloboda moje srce se otvara i cveta, a pri pomenu reči nužnost ono se bolno grči." Za njega je "biti slobodan ništa, postati slobodan blaženstvo".

U svetu je sve moćnija industrija zla i oko zla. I više je gotovo nemoguće boriti se protiv zla a time ne izazvati teške ekonomske i socijalne potrese.

Statističari će vam dokazati da je zlo veće dobro od samog dobra.

Duvan je, na primer, teško braniti ali još teže napadati, zbog nekoliko hiljada porodica koje žive od njega.

Prosečna vrsta na Zemlji traje samo oko četiri miliona godina, pa ako želite da se motate ovuda milijardama godina, morate biti nestalni poput atoma koji su vas sazdali. Morate biti spremni da menjate sve na sebi - oblik, veličinu, boju, pripadnost vrsti, sve - i da to radite iznova i iznova. To je mnogo lakše reći nego uraditi, zato što je proces promena nasumičan. Da biste od "protoplaznične praiskonske atomske kuglice" (kako ono stoji u pesmi Gilberta i Salivena) postali svesno, uspravno, moderno ljudsko biće, morate veoma dugo mutirati nove osobine iznova i iznova, precizno i blagovremeno.

Nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar Fridrih Šiler određuje čoveka kao biće koje se sastoji iz dva nagona: nagona za formu i nagona za materiju. Istovremeno on pravi veliku razliku između prirode koja je praiskonski, hiroviti usmeravajući entitet, i čoveka koji ima moral, i razlikuje želju i volju, dužnosti i interes, ispravno i pogrešno. Jedina stvar koja čini čoveka čovekom je to što je u stanju da se uzdigne nad prirodom i oblikuje je, zdrobi, podjarmi svojoj volji. Vodeći se nemačkim filozofom Imanuelom Kantom naglašava da je čovek zakonodavac prirode, koji kada treba da bude protiv prirode, deluje u skladu s tim i oblikuje je.